Faktoring i sloboda ugovaranja


Datum: 14.05.2012

Ana Jolović, USAID Projekat za bolje uslove poslovanja

Milan Stefanović, USAID Projekat za bolje uslove poslovanja


Jedno od pitanja koje se postavlja u okviru regulisanja faktoringa jeste - da li, u slučaju kada je osnovnim ugovorom predviđena zabrana prenosa potraživanja, odnosno dugovanja, zakonom kojim se uređuje faktoring dozvoliti prenos tih potraživanja, odnosno dugovanja na faktora ugovorom o faktoringu, odnosno ugovorom o obrnutom faktoringu?

Evidentno je da privreda u Srbiji posluje u teškim uslovima. Relativno su česte situacije gde mala firma snabdeva robom veliku kompaniju koja ima dominantnu poziciju na tržištu. Velika kompanija, kao de facto jača ugovorna strana, nastupa sa snažnom pregovaračkom pozicijom i priprema ugovor o saradnji sa malim dobavljačem. Ovaj ugovor često sadrži klauzulu o zabrani prenosa potraživanja na treće lice. Ugovor se zaključuje po pristupu (po principu: „uzmi ili ostavi“ – adhezioni ugovor). Mali dobavljač je u nezavidnoj situaciji, jer je praktično primoran da zaključi ovaj ugovor. U suprotnom, tj. ako odbije ugovor, pristup tržištu biće mu veoma sužen imajući u vidu značajan tržišni udeo kupca. Nakon što je roba isporučena, velika kompanija često ne poštuje rokove plaćanja određene ugovorom. Zbog toga mali dobavljač trpi štetu, odnosno posledično nema dovoljno finansijskih sredstava za održavanje likvidnosti, niti za nove investicije i osvajanje novih tržišta. Mala firma oseća da joj propisi i organi za zaštitu konkurencije ne pružaju potrebnu zaštitu. Pri tome, ne postoje propisi koji ograničavaju rokove plaćanja u privredi, a privrednici teško naplaćuju potraživanja putem prinudnog izvršenja usled nedovoljne efikasnosti sistema sudskog izvršenja.

Takođe, mali dobavljač ne može ni da prenese svoje potraživanje na treće lice (npr. faktoring institucija) zbog prethodno pomenute ugovorne klauzule. Čak i ako ne bi bilo klauzule o zabrani prenosa potraživanja, on je svestan da ukoliko pokrene postupak izvršenja ili prenese svoja potraživanje na treće lice (npr. faktoring instituciju) postoji verovatnoća da velika kompanija prekine saradnju. Gubljenje velikog kupca svelo bi poslovanje male firme na lokalne okvire, čime je njegova šansa za rast minimizirana. Kako bi spasao buduću saradnju i izlazak na tržište, mali dobavljač svesno žrtvuje deo svojih potraživanja prema velikoj kompaniji, često ne samo kamatu nego i deo glavnice, što se docnije ponavlja i ne predstavlja izolovan slučaj. Suštinski mali dobavljač kreditira veliku kompaniju, što ovoj omogućava da nudi popuste potrošačima i učvrsti dominantnu tržišnu poziciju.

Pomenuta situacija prilično je složena, pa se postavlja pitanje da li bi zakonom kojim se uređuje faktoring trebalo ograničiti slobodu ugovaranja, odnosno omogućiti da se ugovorom zabranjena potraživanja slobodno prenose? Da li je opravdano to učiniti i, ako jeste, da li to treba da bude predmet zakona kojim se uređuje faktoring? Možda ta pitanja treba ostaviti u domenu propisivanja i primene zakona kojim se uređuje zaštita konkurencije? Da li je rešenje problema u unapređenju rada sudova?

S ovim u vezi, UNIDROIT Konvencija o međunarodnom faktoringu iz 1988. godine u članu 6. predviđa da:

  1. Prenos potraživanja od strane dobavljača (isporučioca) na faktora proizvodi dejstvo bez obzira na bilo koji sporazum između isporučioca i dužnika kojim se takav prenos zabranjuje.
  2. Ipak, takav prenos neće proizvoditi dejstvo prema dužniku kada je on u vreme zaključenja ugovora o prodaji robe imao sedište u državi ugovornici koja je dala izjavu u skladu sa članom 18. ove konvencije.
  3. Odredbe stava 1. neće proizvoditi dejstvo na bilo koju obavezu dobre vere koju dobavljač (isporučilac) ima prema dužniku ili bilo koju njegovu odgovornost prema dužniku u vezi sa potraživanjem prenetim po ugovoru o prodaji čije su odredbe prekršene.

Konvencija, dakle, predviđa ništavost zabrane prenosa potraživanja, ali istovremeno ostavlja mogućnost izuzetka. Međutim, treba uzeti u obzir da se ovde radi o međunarodnom faktoringu, koji podrazumeva prekogranični prenos potraživanja, različitost pravnih sistema i nadležnosti, odnosno specifičnu logiku i razloge (posebno u smislu smanjenja informacione asimetrije, ujednačavanja pravnih pravila i smanjenja regulatornog rizika), koji su doveli do normiranja citiranih odredaba. Stoga, postavlja se pitanje da li je opravdano prenositi tu logiku i na domaće tržište, tj. domaći faktoring?

Rešavajući o ovom pitanju, Zakonopisac je predvideo u Nacrtu zakona o faktoringu, kako u odnosu na međunarodni tako i na domaći faktoring, da u slučaju da je prenos potraživanja zabranjen ugovorom između ustupioca i dužnika ili dužnikovim opštim uslovima poslovanja, ova zabrana nema pravnog dejstva na prenos potraživanja učinjen u skladu sa ugovorom o faktoringu i ovim zakonom (član 33. stav 4).

Nacrt zakona o faktoringu se nalazi u fazi javne rasprave i dostupan je putem internet stranica:

http://www.mfin.gov.rs/UserFiles/File/predlozi/2012/nacrt%20zakona%20o%20faktoringu%2018_04_2012%20-%20bdj.pdf

i

http://www.policycafe.rs/documents/financial/regulations/u-proceduri/nacrt%20zakona%20o%20faktoringu.pdf
,

Ostaje da se vidi kako će na ova pitanja, u okviru javne rasprave koja traje do 25. maja 2012. godine, reagovati predstavnici poslovnog sektora i faktoring industrije, te da li će citirana odredba pretrpeti promene.

 


 

 


















Odricanje od odgovornosti: Na ovom internet sajtu objavljuju se informacije koje potiču iz različitih izvora i tiču se različitih tema. Mišljenja izneta na ovom internet sajtu ne odražavaju nužno mišljenja Agencije SAD za međunarodni razvoj ili Vlade SAD, kao ni izvršnog partnera koji implementira projekat, firme Cardno Emerging Markets ili njenih povezanih lica, podizvođača i partnera.