Može li naš pristup primeni zakona biti uspešan? Šta je potrebno da bi Vlada brže i efikasnije primenjivala zakone i propise?


Datum: 11.11.2011

Milan Stefanović, USAID Projekat za bolje uslove poslovanja

Reforme u zemljama u tranziciji se neretko sprovode po principu „kreni-stani“, a za njih su često potrebne i materijalne i relativno česte izmene propisa. Takođe nije retkost da primena zakona i propisa sledi sličnu putanju. Ovakva situacija, prirodno, predstavlja opterećenje za svaku vlast koja namerava da pravilno sprovede reforme a da pritom zadrži određeni nivo predvidljivosti i sigurnosti za preduzeća i investitore. Većina ulagača pravnu sigurnost, jasnoću propisa i predvidljivost stavlja u prvi plan. Ovi izazovi su u Srbiji usložnjeni i pritiskom za unošenje stotina propisa u nacionalno zakonodavstvo da bi se domaći sistem istovremeno uskladio sa direktivama i propisima Evropske unije (EU), Svetske trgovinske organizacije (STO), Svetske carinske organizacije i drugih međunarodnih tela.

Mnogo toga dobrog urađeno je na polju zakonodavstva da bi se ovi problemi rešili, mada ne i u svakom pojedinačnom slučaju. Potreba za brzinom dovela je do usvajanja nekvalitetnih zakona i propisa, što je možda stvorilo više problema nego što je rešilo, ili je u najmanju ruku komplikovalo sprovođenje reformi stvaranjem sukobljenih propisa ili unošenjem nedoslednosti u njihovo sprovođenje. Celu ovu situaciju otežava i to što je kapacitet za primenu novih tržišnih zakona slab, dok se uticaj zakona često ni ne razume najbolje. Neretko prevlada shvatanje po kome je propis jednostavno potrebno sprovoditi, što se često kosi sa zdravom logikom u pogledu toga da li konkretan propis ima smisla ili ne. Snažna institucija iz javnog sektora, koja regulativu može da primenjuje usvajanjem načela a ne pukom proizvodnjom zakona, može da ublaži negativan uticaj slabih propisa. Međutim, kada ne postoje smernice za primenu, i kada državni organi nemaju kapaciteta odnosno resursa da propise primenjuju na pravilan način, slabost samih zakona za posledicu će imati negativne krajnje rezultate.

Kako bi se ovakve situacije izbegle – odnosno, kako bi se osiguralo da se zakoni izrađuju i sprovode na razuman način – potrebna je široka lepeza instrumenata usmerenih na poboljšanje kvaliteta ekonomske regulative. Među njima su:

  • Analiza efekata propisa (AEP)
  • Giljotina propisa
  • Saradnja između javnog i privatnog sektora u izradi nacrta propisa
  • Javna rasprava u postupku izrade nacrta propisa
  • Pribavljanje mišljenja nadležnih i odgovarajućih regulatornih tela i koordinacija njihovih predloga
  • Kodifikacija i usklađivanje opštih zakona i propisa kojima se uređuju konkretni sektori
  • Pribavljanje mišljenja javnosti, javne rasprave, itd.

 

Čime bi trebalo da se bavi AEP?

1. Da li je problem pravilno definisan?
2. Da li je radnja koju država predlaže opravdana?
3. Da li je donošenje propisa najbolji način da se problem reši?
4. Postoji li pravni osnov za donošenje propisa?
5. Koji je nivo vlasti (ili više njih) adekvatan za sprovođenje konkretne radnje?
6. Da li korist od usvajanja propisa opravdava njegove troškove?
7. Da li su efekti propisa jednako raspodeljeni na sve sektore društva?
8. Da li je propis jasan, dosledan, razumljiv i dostupan korisnicima?
9. Da li su sve zainteresovane strane imale priliku da predstave svoja mišljenja?
10. Kako će se obezbediti poštovanje propisa?

 

Trenutno se analiza efekata propisa (AEP) primenjuje 1) ex ante i 2) u pogledu nacrta zakona. Potrebno je AEP sprovoditi 1) ex-ante i ex-post, i 2) u pogledu nacrta zakona i predloga podzakonskih akata, sa jasnim kriterijumima za odabir i procedurom sprovođenja.

Javne rasprave trebalo bi sprovoditi za primarne zakone i druge propise nižih nivoa. Uz to, sam proces javne rasprave trebalo bi detaljnije regulisati u svim njegovim fazama.

Koncept „sistemskog“ zakona trebalo bi bolje definisati i staviti u kontekst kako bi se pojednostavilo i uskladilo tumačenje zakona i regulatorna praksa. Odredbe „hitnog postupka“, u kome se donosi preko 80% svih novih zakona i koji doprinosi pojavi grešaka, propusta i konflikata u pogledu propisa trebalo bi što ređe koristiti i ograničiti novim pravilima upotrebe.

Pravila dobre regulatorne prakse trebalo bi primenjivati na propise na lokalnom nivou. Trebalo bi takođe usvojiti mehanizam za utvrđivanje doslednosti primene propisa na lokalnom i nacionalnom nivou.

Trenutna strategija regulatorne reforme prestaje da važi krajem ove godine, a nacrt nove strategije je u pripremi. Nova strategija bi trebalo da obuhvati i nalaze i preporuke iznete u ovoj smernici.

 

 

 

   


















Odricanje od odgovornosti: Na ovom internet sajtu objavljuju se informacije koje potiču iz različitih izvora i tiču se različitih tema. Mišljenja izneta na ovom internet sajtu ne odražavaju nužno mišljenja Agencije SAD za međunarodni razvoj ili Vlade SAD, kao ni izvršnog partnera koji implementira projekat, firme Cardno Emerging Markets ili njenih povezanih lica, podizvođača i partnera.